Mogu li mediji da utiču na zaustavljanje entropije društva?
Može li država?
Čiji je to zadatak uopšte?

Pojam entropije

Entropija predstavlja pojavu po kojoj sve stvari na svetu (predmeti/živa bića/sistemi žive i nežive prirode) teže truljenju i raspadanju.

Ako se ne hranite umrećete, ako osnujete firmu sa 10-ak zaposlenih i ne obilazite ih 2 godine propašće, ako ostavite naselje bez policije kriminal će procvetati i stanovnici će se brzo odseliti. Isto je i sa poljoprivrednim usevima, isto i sa crepom na krovu vaše kuće,…
Začudo ovo važi i na mnogo elementarnijem ali i na globalnijem nivou: voda u okeanima bi isparila da nema konstantan dotok vode iz reka, led na Antarktiku bi se otopio kad bi se promenilo vreme, planete Sunčevog sistema bi se razletele unaokolo da nije gravitacije Sunca, …

Kultura nekog naroda takođe teži zaboravljanju i taj problem je odavno uočen i relativno uspešno rešavan edukacijom mladih na razne načine. Nekada su se usmeno prenosila predanja „s kolena na koleno“, pa su posle zapisivana, sada imamo pozorišta, muzeje, itd.

Sav ovaj trud se ulaže da bi se održao postojeći nivo kulture jedne nacije, ili čak unapredio. Kad ne bi bilo ovog truda običan narod bi brzo izgubio nacionalni identitet, postao bi nezadovoljan i to bi na kraju rezultirao padom produktivnosti i emigracijom.

Da bi se sprečila kulturna entropija društva vlast mora da organizuje edukaciju i da aktivno nadgleda i sprečava negativne uticaje.

U ovom tekstu govorim o ovoj drugoj obavezi vlasti.

Pojam medija

Mediji su prenosni kanali ili sredstva namenjena prenošenju informacija, najčešće do širokog auditorijuma.

Komercijalni mediji to rade za profit i u njihovu uređivačku politiku utiče samo novac ali i poneke obaveze koje im država nametne prilikom dodele dozvole za rad.

Prilikom zahteva za dozvolom za rad, vlasnik medija podnosi državi program i plan rada kao i nacrt uređivačke politike, koji moraju da zadovolje minimum propisanog fonda sati programa po raznim kategorijama. Nakon izdavanja dozvole za rad RATEL ima mogućnost da ukine dozvolu ako ustanovi nepoštovanje ovih pravila.

Uticaj

Kroz sliku, zvuk i tekstove mediji nam plasiraju razne informativne, kulturne, sportske i obrazovne programe a televizija kao najuticajniji medij prisutna je u skoro svakom domu i ima neverovatan uticaj na široke narodne mase.
Televizija je neprikosnoveni lider u oblikovanju javnog mnjenja.
Jednostavno ljudi veruju svemu što vide na TV-u.

A šta mislite zašto?

Zato što veruju da je televizija ogroman i skup sistem, toliko skup i glomazan da mora biti ili u vlasništvu države ili je stalno na oku državnim organima. Sve informacije koje se ovim medijem plasiraju samim tim moraju biti apsolutno tačne i proverene. U ovom rezonovanju ljudi ne razlikuju državne od privatnih medija, za njih je sve to podjednako veliko i skupo.

Privatne televizije se, logično, trude da prikazuju sadržaje koji će zadržati gledaoce na njihovom kanalu (tzv. gledanost) i često u trci za profitom i podilaženjem gledalištu prelaze granice koje im je nametnula licenca za rad.

Posledice

Pink televizija je kao jedna od prvih privatnih televizija kod nas je na svom početku išla strategijom prikazivanja najnovijih filmskih hitova, naravno bez licence, čime je uspela da odvoji deo gledalaca.

Kao i u mnogim drugim oblastima država je tada zakazala i dopustila nelojalnu konkurenciju državnoj televiziji.

Kasnije se pojavila Grand Parada kao modernija verzija narodu već poznatog koncepta šatorske muzike i kafanskih pevačica.
Zadržan je koncept „i za oko i za uho“ ali je nažalost akcenat dat na „oko“ pa smo postali svedoci nadmetanja pevačica koja će prikazati kraću suknju ili dublji dekolte dok je ugradnja silikona postala podrazumevana.

Pojavom Ražnatovićke i Karleuše na uticajnoj televiziji pokrenut je nov talas nečega što ne umem adekvatno da imenujem, možda „sub-kultura“. Nije to samo moda, tu je uključen i način života.
Klinkama se servira da moraju biti napucane, dograđene i stalno u društvu gde se vrti novac. Klincima se servira da moraju imati mnogo novca da bi te napucane klinke bile s njima i da legalnost tog novca nije bitna.

Država u tom trenutku nije bila sposobna da reaguje jer je imala većih problema (rat, kriminal, hiperinflacija) i posledice tog nedelovanja se još osećaju. Pomenuti klinci su sada već odrasli ljudi, neki imaju i potomstvo i mogu da zamislim kojim sistemom vrednostu ih vaspitavaju.

Nešto kasnije imamo pojavu raznih Rosa i Kasandri, sapunica koje su preuzele koncept drevne Dinastije. U njima gledamo bogataške porodice i saosećamo se sa njihovim problemima i čak ih prepričavamo kasnije.
Izgleda da žene usvojile gledanje bogataških porodica kao beg od surove stvarnosti, isto kao što muškarci odavno to čine u kafanama.
Problem sa ovim serijama je što ih često naša deca gledaju sa nama zajedno, rizikujući da oni kao još neformirane ličnosti to što vide na TV-u usvoje kao ideal i da kasnije dožive silna razočarenja stremeći tom idealu.

Dodatno, praćenjem stranih serija upoznajemo se kulturama drugih naroda, što samo po sebi nije loše, ali u odsustvu kvalitetnog domaćeg kulturnog programa dolazi do zaboravljanja sopstvene istorije.
Kao ilustracija može da posluži istraživanje Srbima Sulejman poznatiji od Miloša.

Zaključak

Iluzorno je očekivati od privatnih medija da budu društveno savesni i patriotski nastrojeni, njima upravlja želja za profitom.

Dakle, nepobitno je da država mora preuzme aktivniju ulogu u nadzoru medija i da se pri tom ugleda na neke druge zemlje.
Ako naše kulturno nasleđe prepustimo entropiji ubrzo ćemo postati nezadovoljni ovim što jesmo i težićemo identifikaciji sa susedima što dalje vodi u separatizam.